Svašta nešto

Zamislite da ljudi žive zarobljeni u pećini, gde su im bedra i vratovi okovani kako bi se onemogućilo njihovo kretanje. Oni sede gledajući u zid pećine dok su im leđa okrenuta vatri. Vatra je naložena na pozornici iznad njih na kojoj ljudi idu noseći različite predmete, figure ljudi i životinja. Prelamanje svetlosti koju stvara vatra uslovljava da se sene ovih predmeta ogledaju na zidu koji posmatraju zatvorenici. Pošto oni od detinjstva vode ovakav način života, za njih taj zid predstavlja jedinu sferu realnosti u koju nemaju razlog da posumnjaju. Glasove ljudi koji izlažu predmete vatri oni stoga ne mogu tumačiti drugačije već kao glasove odraza na zidu.

Dalje Sokrat predlaže da kada bi jedan od zatvorenika bio oslobođen i primoran da izađe iz pećine, isti bi prvobitno bio zatečen i ne bi mogao da sagleda realniji svet izvan pećine dok se njegove oči ne bi privikle na svetlost. Nakon toga, zaključuje Sokrat, odbegli zatvorenik bi postao svestan zablude u koju je verovao živeći u pećini i prihvatio bi svet izvan pećine kao realan.

Međutim, kada bi se ovaj zatvorenik vratio u pećinu, on ne bi mogao svoja saznanja da prenese na druge zatvorenike, koji bi ista odbacili a na eventualni pokušaj njihovog izbavljenja odgovorili bi nasiljem.

Platon smatra da ljudi žive u sličnoj zabludi kao zatvorenici iz pećine jer se njihove spoznaje baziraju na čulnim utiscima. Senke, odrazi, bića i objekti koje pojmimo čulima po Platonu ne mogu biti izvor znanja, već mišljenja. Pravo znanje ne izvire iz materijalnog sveta već rezonovanja kakvo je na primer razumevanje matematičkih koncepata.

Da li su televizija i ostali masovni mediji savremena verzija zida sa senkama?

Zaključite sami.