Svašta nešto

 

Danbarov broj, koji iznosi 150, predstavlja teoretski maksimum pojedinaca sa kojima grupa ljudi može održavati prisne kontakte, tj. vrstu odnosa koja podrazumeva poznavanje šta je svaka osoba i kako se odnosi prema svakoj drugoj.Grupe veće od ovoga obično zahtevaju striktnija pravila i zakone - potrebna je određena vrsta regulacije da bi se održala stabilna kohezija.

Robin Danbar, britanski antropolog, smatra da je ova granica u direktnom odnosu sa relativnom veličinom neokorteksa. On je godinama proučavao najrazličitije ljudske zajednice i odnose koji vladaju u njima, i zaključio da je 150 magična cifra, jer je to najveći broj ljudi u grupi koja skladno funkcioniše. Sve grupe koje imaju više članova gube na socijalnoj koheziji, kaže akademik koji trenutno aktivno proučava prijateljstva preko Fejsbuka.

''Zanimljivo je da ljudi na Fejsbuku mogu da imaju i preko 1000 prijatelja, ali kada analizirate promet na društvenim mrežama, vidi se da ljudi održavaju vezu sa najviše 150 ljudi, što smo već primenili u stvarnom svetu'', kaže Danbar.

Ljudi greše kada svakoga koga su upoznali smatraju poznanikom, dodaje Danbar i kaže da poznanstvo podrazumeva barem jedan kontakt godišnje. Sve slabije od toga ne zaslužuje da se zove druženjem i ne spada u magični broj 150.

Posao se širi tako da popuni preostalo vrijeme za njegovo obavljanje. Poznat je i kao studentski sindrom. Ako imate sedam dana na raspolaganju da završite posao koji se može uraditi za dan, šest dana nećete ništa raditi, nego ćete se tek sedmog dana latiti posla. Pa ćete posao završiti osmi dan u ponoć i probiti rok. Britanski istoričar Siril Nortkot Parkinson (1909-1993), objavio je 1958. godine "Parkinsonov zakon", rezultat istraživanja univerzalnih principa funkcionisanja birokratije. Parkinsonov zakon - kao i Marfijevi, uostalom - ozbiljno se proučavaju i na nekim od vodećih svetskih univerziteta, koliko god se činila prostim zapažanja da se svaki posao produžava do isteka poslednjeg roka (Prvi Parkinsonov zakon ili ono drugo, da broj ljudi u svakoj radnoj grupi teži umnožavanju bez obzira na količinu posla koji valja obaviti (Četvrti Parkinsonov zakon). Tridesetak godina kasnije, Parkinson je - družeći se sa A.H. Hajnekenom, poznatim vlasnikom pivara, ovome sugerisao potrebu državnog preuređenja Evrope. Federaciju Sjedinjenih država Evrope bi, po toj zamisli, trebalo da čini osamdesetak nacionalnih država, od kojih nijedna ne bi imala manje od dva ni više od desetak miliona stanovnika. Dve godine posle Parkinsonove smrti, Hajneken je - objavljujući mapu Evrotopije - naglasio da je na njegovo uverenje u ispravnost projekta znatno uticao "vrlo tužan primer Jugoslavije".

Pronalazak antibiotika dao je šansu čoveku da se izbori sa bolestima poput kuge, tuberkuloze i drugih koje su u prošlosti odnele milione života. Životni vek čoveka na Zapadu je već danas 80 godina, a svake godine se produžava za tri meseca. Međutim ovaj podatak važi isključivo za najrazvijenije zemlje sveta. - U Francuskoj je očekivano trajanje životnog veka za žene 84,4 godine, što je ujedno svetski rekord, i 77,5 godina za muškarce. Za Srbiju je karakteristično da je 2006. godine postignut istorijski najduži prosečni životni vek - 76 godina za žene i 70,7 godina za muškarce. Međutim, taj rekord je daleko od najrazvijenijih zemalja, a produženje života je manje intenzivno. Prema podacima nacionalne statistike, u poslednjih 15 godina prosečni životni vek u Srbiji produžen je jednu godinu kod žena i dve godine kod muškaraca. Ako se vratimo na globalni nivo, studija UN predviđa da bi do 2300. godine prosečan životni vek mogao da dobaci do 95 godina. Stanovnici Japana, koga UN označavaju globalnim liderom u rastu očekivanog životnog veka, mogli bi po ovim prognozama da dožive u proseku ne samo stotu već 106. godinu! Duži život bi značajno produžio penzionerske dane, a svakako bi uticao na redefinisanje penzionog sistema, ukazuju eksperti UN. Veliki izuzetak iz dugovečnog scenarija budućnosti bile bi 53 zemlje, kako kažu u UN, „najviše pogođene" virusom HIV-a. Većina naučnika smatra da je krajnja granica ljudske dugovečnosti 120 godina. Neki, međutim, predviđaju da će taj rekord već za 20 godina mnogim ljudima u razvijenijim zemljama biti dostižan zahvaljujući napretku nanotehnologije, biomedicine i veštačke inteligencije. Oni se uzdaju u nanobote - minijaturne robote veličine naših krvnih zrnaca koji će nas održavati zdravim na ćelijskom i molekularnom nivou.

Pod uticajem romana Žila Verna, H.G. Velsa, Marka Tvena, Meri Šeli i drugih autora iz 19.veka, nastaje specifičan fenomen koji postaje popularan tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada dobija i ime Steampunk. 

Steampunk je nešto ekstremnija varijanta retro-futurizma. Taj pravac uspešno kombinuje najrazličitije naučne pronalaske viktorijanskog doba sa  sa elementima naučne fantastike. Tu spadaju izmišljeni tehnološki pronalasci ili predpostavljeni razvoj nekih tehnologija kao što su diržabl ili analogni kompjuteri. Ime ovog pravca potiče od pisca naučne fantastike K.V. Džetera (K.W.Jeter). Postoji osnovna podela na istorijski i fantazi steampunk. 

Istorijski stimpank predstavlja realne istorijske osobe i mesta uklopljena u drugačiju tehnologiju i vreme. Najpoznatija dela istorijskog stimpanka su strip Liga izvanrednih džentlmena, Diznijev film Atlantis, rpg igra Space 1889 i tv serija kao što je Tajne avanture Žila Verna. Jedan od podžanrova istorijskog stimpanka je i vestern stimapank kao što je The Wild Wild West, Povratak u budućnost i RPG igrica Deadline. 

Od devedesetih se pojavljuje još jedan podžanr stimpanka, a to je fentazi stimpank. Radnja je uglavnom smeštena u neko mitsko okruženje, a jedan od najpoznatijih autora ovog žanra je China Mieville. Postoji dosta referenci na steampunk u japanskim video igrama, animama i mangama, kao na primer u filmu Steamboy, japanskog reditelja Kacuhira Otoma (Katsuhiro Otomo). 

Steampunk se tokom vremena razvio u specifičnu supkulturu koja svoje poklonike ima u modi, muzici, dizajnu i načinu života. Ovaj pokret bi se mogao nazvati Neo-Viktorijanskim što je spoj viktorijanske i edvardijanske estetike sa modernom tehnologijom.

 

U modi se ovaj stil reflektuje kroz  cigaret pantalone, frakove, okovratnike, cvikere, korsete i kratke strukirane sakoe sa okovratnikom. Kao detalji se pojavljuju tetovaže, pirsing , čiroki, ali i neizbežne Lolite koje posećaju na zastaršujuće porculanske lutke koje su bile omiljene igračke dece viktorijanskog doba. 

Jedno od najuzbudljivijih prevoznih sredstava steampunk kulture je diržabl. 1784. godine, Žan Pjer Blanšar je dodao propeler koji je ručno mogao da pomera balon. Na toj skalameriji je prešao Engleski kanal. Zlatno doba vazdušnih brodova je otpočelo u julu 1900. godine sa lansiranjem Luftschift Zeppelina LZ1. Mogućnost da posluže u vazdušnoj kampanji je odmah prepoznata u Evropi. «Rat u vazduhu» H. G. Velsa iz 1908. godine upravo opisuje strah od bombardovanja i razranja cepelina. Koristili su se u prvom svetskom ratu kao bombarderi. Iako se odavno ne koriste u transportu, danas se koriste kao savršena podloga za vazdušne reklame. 

Vremenska mašina  je knjiga H.G Velsa (H.G. Wells) iz 1895. godine koja je inspirisala razne pisce, reditelje i pronalazače. Termin je prvi put upotrebio Vels, a odnosi se na mašinu pomoću koje se putuje kroz vreme. Od tada do danas mnogi su se bavili načinom konstruisanja ove sprave. Ljude još uvek kopka mogućnost da mogu ipak za trenutak da otputuju u daleku prošlost ili da za trenutak zavire u budućnost. 

    

Prvi viktorijanski robot Bojlerplejt (Boilerplate) je nastao krajem 19. veka u radionici profesora Arčibalda Kempiona. Njegova ideja je bila da ovog robota upotrebi u vojnim akcijama. Prototip robota je predstavljen javnosti na velikoj Svetskoj izložbi 1893.godine.
Ovo bi bilo neverovatno tehničko dostignuće 19v da nije u pitanju prevara umetnika Pol-a Ginon-a. On je 2002. godine na svojoj veb strani bigredhair.com objavio vrlo detaljne dogodovštine ovog viktorijanskog robota i njegove navodne susrete sa Pančom Viljom, učestvovanje u Prvom svetskom ratu i odlazak na Antartik.

Steampunk kuća na drvetu je projekat grupe Orlando&Crew. Sagrađena je od recikliranih materijala, to jest od raznog đubreta, koje je savršeno uklopljeno u sumanutu mašineriju napravljenu po poslednjoj modi viktorijanskog doba. Rađena je po uzoru na kuću iz Grada izgubljene dece sa uljanim lampama i ključevima koji otvaraju skrivene odaje... Do kuće se dolazi merdevinama , a u enterijeru je instaliran teleskop, koi i i razne igre i gedžete namenjene ljudima koji će tu boraviti. Naravno, opremljena je i cevima kroz koje izlazi para kao kod stare parne lokomotive.

Na sajtu steampunkworkshop.com možete naći niz saveta kako da napravite recimo retro tastaturu, I-Pod, gitaru, kerozinsku lampu, ali i neke komplikovanije stvari kao što su razna steampunk vozila. Sve su to projekti misterioznog Hieronimusa Isambarda von Slatta. 

Sličan hobi ima i Datamancer koji na svom sajtu nudi gotove objekte ili planove kako da od novih pisijeva i laptopova napravite steampunk skalameriju. 

  

 

Teremin je elektronski muzički instrument koji je ime dobio po svom izumitelju, sovjetskom inženjeru Lavu Sergejeviču Termenu (1896-1993), odnosno Leonidu Tereminu, kako su ga zvali u zapadnoj Evropi.

Teremin je izmišljen 1919. godine, kao jedan od prvih elektronskih muzičkih instrumenata, a ono što ga i danas čini čudom jeste činjenica da se jedino na njemu svira bez ikakvog fizičkog dodira.

Čitav instrument, koga još zovu i termenvoks, sastoji se od kutije sa dve metalne radio-antene oko kojih muzičar na određen način pomera ruke i tako, u stvari, svira na tereminu. Udaljenost ruku izvođača od antena određuje frekvenciju i amplitudu, odnosno jačinu zvuka. Tako mali pokreti ruku daju drhtav zvuk koji se među muzičarima naziva tremolo ili vibrato. Uobičajeno je da se desnom rukom upravlja frekvencijom, a levom jačinom zvuka.

Zasnovan na principu oscilatora, teremin proizvodi zvuk kombinujući dva različita radio-signala vrlo viskokih frekvencija. Dobro uvežbana kombinacija pokreta svirača na tereminu može dovesti do iznenađujuće složenih i izražajnih varijacija u izvođenju muzičkog dela.

Nije stoga čudo što je zvuk teremina često korišćen za razne efekte u igranim i crtanim filmovima. Ovaj instrument je, naročito šezdesetih godina prošlog veka, našao primenu i u mnogim kompozicijama popularne muzike, a dosta se koristi i danas.

Tako je vođa poznate američke pop grupe,, Bič Bojs” (Beach Boys), Brajan Vilson (Brian Wilson), 1966. godine zvukom teremina veoma upečatljivo završio najveći hit svog sastava „Good Vibrations”. Solo izveden na tereminu bio je i deo čuvene kompozicije grupe „Led cepelin” (Led Zeppelin) iz 1969. godine, „Whole Lotta Love”, a odsvirao ga je izvanredan gitarista i tereminista Džimi Pejdž (Jimmy Page). Teremin na svojim koncertima vrlo često koristi i poznati francuski kompozitor i muzičar Žan-Mišel Žar (Jean Michel Jarre).

Po nekim mišljenjima, Termenov pronalazak je zasnovan na dostignućima Nikole Tesle (mada sam Leonid Teremin to poriče). U prilog tome ide i činjenica da je Dorit Krajsler, američka umetnica i poznati tereminista, uvodnu pesmu na svom albumu, ,Best of Dorit Chrysler” nazvala po slavnom Tesli.

Teslin transformator u stvari predstavlja kalemove sa vazdušnim jezgrom u rezonanciji. Ovi transformatori rade sa strujama visokih frekvencija i mogu da ostvare ogromne napone koji se prazne kroz vazduh u vidu izuzetnih munja. Tesla je ostao neprevaziđen jer niko sem njega nije stvorio napon od čak 12 miliona volti i munje duže od 30 metara. I, uprkos činjenici da ih je izmislio pre više od sto godina, oni su i danas popularni i očaravajući. Pošto građa nije tajna, niti su oni preterano složeni, neki zaljubljenici u Tesline elektrotehničke čarolije u SAD prave ih već godinama. Čak ih izvoze i u Japan gde je Tesla takođe na glasu. Našli su primenu i u filmskoj industriji kad god je postojala potreba za munjama ili električnim lukovima. Možda je najbolja i najupečatljivija primena Teslinih transformatora mogla da se vidi u filmu "The Entity" u kome munje zrače iz tela glumice i prizor nije nikakav trik niti podvala (tvorac efekta bio je Bil Vajsok). Pamte se i scene iz filma "Terminator 2", a naročito kada "zli" Terminator (Švarceneger) stiže na Zemlju u budućnosti (tvorac ovih Teslinih efekata" bio je Mark Barton).

Zna se da Teslini kalemovi rade na takozvanoj rezonantnoj frekvenciji. Međutim, ona nije opšta, već zavisi od građe samog transformatora. Zato se ili planira pre izgradnje uređaja ili se pronalazi kasnije, podešavanjem osobina kalema koji ulazi u njegov sastav.

Nekoliko primera muzičke primene:

Možda najprivlačnija od svih kvantnih neverovatnoća jeste zamisao koja je ponikla iz principa isključenja Volfanga Paulija iz 1925. godine, da izvesni parovi subatomskih čestica, čak i kada ih razdvaja zamašna udaljenost, smesta mogu da saznaju šta radi jedna, odnosno druga. Čestice poseduju kvalitet koji se naziva obrtanje i, po kvantnoj teoriji, u trenutku kada odredite obrtanje jedne čestice, njena sestra čestica, koliko god daleko bila, smesta će početi da se okreće u suprotnom smeru, istom brzinom.
To je kao da, po rečima naučnog pisca Lorensa Džozefa, imate dve identične bilijarske kugle, jednu u Ohaju, drugu na Fidžiju, i u trenutku kad zavrtite jednu, druga odmah počne da se vrti u drugom smeru istom brzinom.  Začudo, taj fenomen je dokazan 1997. kada su fizičari na Univerzitetu u Ženevi odaslali fotone na daljinu od sedam milja u suprotnim smerovima i demonstrirali da pretljanje sa jednim izaziva trenutnu reakciju kod drugog.
Stvari su otišle toliko daleko da je Bor zapazio na jednoj konferenciji u vezi sa novom teorijom da nije pitanje da li je ona luda, već da li je dovoljno luda. Da bi ilustrovao neintuitivnu prirodu kvantnog sveta, Šredionger je ponudio čuveni misaoni eksperiment u kome je hipotetička mačka smeštena u kutiju sa jednim atomom radioaktivne supstance prikačenim za bočicu cijanovodonične kiseline. Ako bi se čestica smanjila u roku od jednog sata, aktivirala bi mehanizam koji bi razbio bočicu i otrovao mačku. U suprotnom, mačka bi preživela. Ali mi ne bismo mogli da znamo kakav je ishod, tako da ne bismo imali drugi izbor, u naučnom smislu, osim da smatramo da je mačka istovremeno 100 živa i 100 odsto mrtva. To znači, kao što je Stiven Hoking zapazio sa izvesnim razumljivim čuđenjem, da čovek »ne može tačno predvideti buduće događaje kao što ne može precizno ni da izmeri sadašnje stanje vasione«.
Ajnštajn nije mogao da podnese pomisao da je Bog mogao da stvori vasionu u kojoj će neke stvari ostati zauvek nesaznatljive. Štaviše, zamisao o akciji sa daljine – o tome da jedna čestica može trenutno da utiče na drugu bilionima milja daleko – bila je direktno kršenje posebne teorije relativnosti. Ništa nije moglo biti brže od brzine svetlosti, a opet su neki fizičari tvrdili da, nekako, na subatomskom nivou, informacije to mogu. Uzgred, niko nikad nije objasnio kako česticama to uspeva. Naučnici su se nosili sa tim problemom, po fizičaru Jakiru Aharonovu, “tako što nisu razmišljali o njemu”.

Originalni i Inventivni italijanski ekonomista Vilfredo Pareto je 1897. godine, analizirajući ekonomsku situaciju u Engleskoj 19. veka istraživao i upoređivao odnos ukupnog društvenog prihoda i bogatstva u toj zemlji i njegove raspodele na pojedince-članove društvene zajednice. Pareto je uočio neobjašnjivu i iracionalnu, ali predvidivu i skoro matematički preciznu pravilnost koja glasi da 20% stanovništva raspolaže sa 80% društvenog bogatstva, koja se potvrdila u kasnijim analizama drugih vremenskih perioda u Engleskoj kao i analizama drugih evropskih zemalja. Njegovo otkriće je od tada bilo nazivano različitim imenima: "Pareto princip", "Pareto zakon", "Princip 80/20", "Zakon najmanjeg napora'1, "Princip neravnoteže", "Zakon nekoliko ključnih i mnogo trivijalnih faktora" itd., ali ključna dilema koja se postavlja je da li ovaj princip (koji je i dan-danas u pogledu svojih uzroka još uvek velika tajna) predstavlja samo neobjašnjivi kuriozitet bez velikog značaja ili fenomen i prirodni zakon koji važi i koji se može primeniti i u drugim oblastima života.

Godinama nakon Paretove smrti (1923. god.) ovaj fenomen je ostao u dubokoj senci, da bi ga pedesetih godina prošlog veka na svetio dana izneli Harvardski profesor filologije George Zipf konsultant Joseph Juran, čovek koji je u velikoj meri stajao iza "revolucije" u oblasti kvaliteta u periodu od 1950-1990 godine. Njih dvojica su se, svaki na svoj način aktivno bavili Principom 80/20, potvrđujući njegovu validnost, vrednost i primenjivost u različitim oblastima života, zagovarajući stav da on ima ogroman značaj na društvo i ekonomiju, život organizacija i pojedinaca. Juran je bio jedan od velikih zastupnika principa 80/20, potvrđujući u svojim analizama da gubici u oblasti kvaliteta (proizvodi koji zbog lošeg kvaliteta moraju da budu odbačeni) ne nastaju zbog velikog broja razloga, već naprotiv, da njihov najveći broj - 80% leži u manjem broju uzroka kojih ima ne više od 20%, koji kada se utvrde, prvi treba da budu rešeni i eliminisani. Za ovaj i druge koncepte u oblasti kvaliteta Juran nije našao razumevanje u SAD, ali ga je zato našao u Japanu, gde su njegove ideje prihvaćene i primenjene, što ga je učinilo jednim od veoma zaslužnih stručnjaka za japanski ekonomski uspon. U svakom slučaju, vreme je pokazalo da je Princip 80/20 predstavljao jedan deo od onih 20% značajnih koncepata i inovacija koji su doneli 80% uspeha i rezultata "revoluciji" u oblasti kvaliteta.

Princip 80/20 u svojoj suštini glasi da manji deo uzroka, inputa ili napora dovodi do najvećeg dela posledica, outputa ili rezultata.

To znači da, na primer, 80% vrednosti koju realizujete na svom poslu ostvarite za samo 20% provedenog vremena. Iz toga takođe proističe da je veliki deo vaših napora
- 80% - četiri-petine u najvećoj meri nebitan i irelevantan.
Princip 80/20 potvrđuje da postoji jasna i unutrašnja neravnoteža između uzroka i posledica, inputa i outputa, napora i rezultata:
80% outputa dolazi od 20% inputa, 80% posledica potiče od 20% uzroka, a 80% rezultata od 20% uloženog napora.
Problem je u tome što taj odnos nije u skladu sa našim predstavama i očekivanjima.
Pritom, važno je napomenuti da odnos 80/20 predstavlja samo metaforu i simbol ove neravnoteže, i da taj odnos u praksi može biti veći (90/10), ali i manji (65/35). G svakom slučaju, najvažnija je svest o postojanju ove neravnoteže;

U biznisu, Princip 80/20 je verifikovan i potvrđen na mnogo praktičnih primera: 20% proizvoda donosi 80% prometa, 20% kupaca donosi 80% profita itd. Da ovaj princip važi i u drugim oblastima života potvrđuju i statistički podaci prema kojima 20% kriminalaca počini 80% kriminalnih dela, 20% vozača prouzrokuje 80% saobraćajnih prekršaja i nezgoda, 80% saobraćajne gužve se dešava na 20% puteva ili raskrsnica, 20% dece stekne 80% dostupnog obrazovanja, u učionicama 80% komunikacije i aktivnog učešća dolazi od 20% učenika, 20% odabranih knjiga u. knjižarama ostvaruje 80% prodaje, 80% energije na svetu koristi 15% svetske populacije, 80% bogatstva sveta poseduje 25% populacije (kao što vidite, stvari se nisu mnogo promenile u odnosu na vreme koje je proučavao Vilfredo Pareto), sve do banalnih primera prema kojima 20% svoje odeće nosite 80% vremena ili da 20% površine tepiha "trpi" 80% trenja i oštećenja ...

Šta mislite o stavu da se može steći uvid u 80% vrednosti knjige ukoliko pročitate oko 20% njenih stranica (praktično za 20% vremena u odnosu na vreme koje bi vam bilo potrebno da pročitate ćelu knjigu). Naravno, bitno je kojih 20% knjige pročitate: ako pročitate zaključak, zatim uvod, pa još jednom zaključak, a onda prelistate najzanimljivije delove -onda je to moguće, barem tako kaže konsultant Richard Koch, koji je sledeći ova pravila uspešno završio Oxford.

Evo i jedan primer iz svakodnevnog života: ako utvrdite da u vaše slobodno vreme 80% zadovoljstva prouzrokuje 20% vaših aktivnosti, zar nije logično da tim aktivnostima posvetite znatno više od tih 20%?

Zbog čega je važno da uvažavamo Princip 80/20? Odgovor je jasan: zbog toga što on postoji i deluje na naš privatni, poslovni i društveni život, bez obzira da li smo toga svesni ili ne. Njegovo razumevanje i prihvatanje može značajno da poboljša i unapredi naš svakodnevni život, profitabilnost organizacije u kojoj radimo kao i uspešnost zajednice čiji smo član.

Mi smo učeni i vaspitavani da razmišljamo linearno, na način da svaki uzrok ima svoju očekivanu posledicu, da postoje "uhodani" odnosi, stabilni tržišni uslovi, "prosečni" profiti, predvidivi ishodi itd. Problem je, međutim u tome što realan svet nije takav. Realan svet je podložan nizu uticaja, u kome su uzroci i posledice zamagljeni, u kome je ravnoteža iluzija a neravnoteža stvarnost, u kome postoji jasan trend nepredvidivih događaja. Princip 80/20 je najkorisniji kada možemo da utvrdimo te sile koje se nalaze ispod površine, kako bi mogli da prekinemo negativne uticaje i damo snažan podsticaj pozitivnim snagama.

Vanja Pilipović iz Sonte, učenica Srednje ekonomske škole u Somboru, obolela je od teške neizlečive bolesti srca.U toku je njeno lečenje na Institutu KBC Dedinje.
Vanji je neophodna transplantacija srca u Austriji. U toku je akcija „Srce ne može da čeka“ u kojoj se prikuplja novac (100 hiljada evra) za operaciju Vanje Pilipović.Novac se može uplatiti na dinarski tekući račun kod NLB banke:310-0210100336655-83I devizni račun u istoj banci:02-315-0031209.4           za Vanju PilipovićSve informacije građani mogu da dobiju i na telefone+381 25 793 315, +381 63 73 69 567i na e-mail: vanja91@ecpwireless.nethttp://srce-vanja.rs/

Transhumanizam je radikalno novo gledište zasnovano na tome da evolucija nije stala tj. da ljudska vrsta ne predstavlja kraj evolutivnog razvitka čoveka, već ustvari predstavlja njegov početak. Odnosno čovek preuzima evoluciju u svoje ruke. "SELF DESIGNED" FAZA EVOLUCIJE.

Ili kako kaže Svetska transhumanistička asocijacija:
"We support the development of and access to new technologies that enable everyone to enjoy better minds, better bodies and better lives. In other words, we want people to be better than well."
Link: http://www.transhumanism.org/

Termin transhumanizam prvi je upotrebio biolog Džulijan Haksli. U suštini predstavlja pokret zasnovan na savremenom razvoju kompjuterskih nauka, biologije, medicine tj. fiziologije i fizke kao osnovu za nanotehnologiju. To je pokret koji afirmiše potrebu za poboljšanjem čoveka kroz primenu genetskog inžinjeringa i nanotehnologije(misli se na poboljšanje i intelektualne i fizičke i psihološke sposobnosti čoveka). Naime, imajući u vidu da se npr. ljudska inteligencija neznatno povećala od kamenog doba do današnjih dana zbog čega bismo čekali još mnogo hiljada pa možda i milion godina na neznatno poboljšanje inteligencije kada to možemo znatno ubrzati.
Sa druge strane transhumanizam istražuje i moguće posledice i potencijalne opasnosti korišćenja nauke u ove svrhe.

Međutim ovo prevazilazi samo fazu evolucije ovo je i nova epoha istorije ljudske vrste u koju smo možda u početku i nesvesno zagazili(npr. koliko nas ne bi bilo ni rođeno da nije bilo moderne medicine).

Ono što se naslućuje u skorijoj budućnosti(a gotovo je neizbežno) je sledeće:

1.Razvoj nanotehnologije koji će nam omogućiti da kontrolišemo u potpunosti sve procese u organizmu što dalje vodi eliminaciji bolesti i znatnim usporenjem starenja
2.Razvoj genetskog inžinjeringa koji će nam omogućiti da svoje intelektualne i fizičke karakteristike dovedemo do maksimuma ili možda i do granica do kojih danas nemožemo ni zamisliti.
3.Razvoj samosvesnog veštačkog uma ili veštačke inteligencije koja će u kombinaciji sa našim saznanjima moći na revolucionarno novi način da nam opisuje svet koji nas okružuje.


A sad o problemima koje ovako nešto može da izazove:
Kad se jednom pojavi ovako poboljšan čovek to će biti veliki pa i politički problem sa nepoboljšanim ljudima koji neće moći više da konkurišu u bilo čemu poboljšanom čoveku. Odnosno to će odvesti stvaranju nove vrste(neki kažu i rase ali meni se čini opravdanije reći vrsta jel su razlike već velike). A kako je evolucija u svim fazama ,pa i u ovoj, nemilosrdna niža vrsta biva potisnuta od više. Nešto kao kad smo mi potisnuli sve primate u drugi plan. Odnosno nepoboljšani ljudi postaće nebitni posle određenog vremena a "self-designing" bića nastaviće da se poboljšavaju do ...


Za kraj bih citirao Dž. Votsona koji kaže:
"No one really has the guts to say it, but if we could make better human beings by knowing how to add genes, why shouldn't we?"

Da li je ovo dobro ili loše za budućnost čovečanstva? Ako je ljudi sami prihvate kroz prirodan razvoj nauke onda može biti pozitivno. Ako se nametne kao neka nova ideologija onda sigurno ne .

Zamislite da ljudi žive zarobljeni u pećini, gde su im bedra i vratovi okovani kako bi se onemogućilo njihovo kretanje. Oni sede gledajući u zid pećine dok su im leđa okrenuta vatri. Vatra je naložena na pozornici iznad njih na kojoj ljudi idu noseći različite predmete, figure ljudi i životinja. Prelamanje svetlosti koju stvara vatra uslovljava da se sene ovih predmeta ogledaju na zidu koji posmatraju zatvorenici. Pošto oni od detinjstva vode ovakav način života, za njih taj zid predstavlja jedinu sferu realnosti u koju nemaju razlog da posumnjaju. Glasove ljudi koji izlažu predmete vatri oni stoga ne mogu tumačiti drugačije već kao glasove odraza na zidu.

Dalje Sokrat predlaže da kada bi jedan od zatvorenika bio oslobođen i primoran da izađe iz pećine, isti bi prvobitno bio zatečen i ne bi mogao da sagleda realniji svet izvan pećine dok se njegove oči ne bi privikle na svetlost. Nakon toga, zaključuje Sokrat, odbegli zatvorenik bi postao svestan zablude u koju je verovao živeći u pećini i prihvatio bi svet izvan pećine kao realan.

Međutim, kada bi se ovaj zatvorenik vratio u pećinu, on ne bi mogao svoja saznanja da prenese na druge zatvorenike, koji bi ista odbacili a na eventualni pokušaj njihovog izbavljenja odgovorili bi nasiljem.

Platon smatra da ljudi žive u sličnoj zabludi kao zatvorenici iz pećine jer se njihove spoznaje baziraju na čulnim utiscima. Senke, odrazi, bića i objekti koje pojmimo čulima po Platonu ne mogu biti izvor znanja, već mišljenja. Pravo znanje ne izvire iz materijalnog sveta već rezonovanja kakvo je na primer razumevanje matematičkih koncepata.

Da li su televizija i ostali masovni mediji savremena verzija zida sa senkama?

Zaključite sami.